O točku
Olivera Klikovac“Točak plete onako kako on hoće, a mi smo samo nit u tom obrascu.”
U radu sa glinom najviše me privlaci to što je keramika, kao disciplina u primenjenoj umetnosti, spoj nauke, tehnike i zanata. Svaki materijal zahteva umeće. Glina nije izuzetak.
Svaki projekat počinje od ideje. Iz te ideje bira se materijal — onaj koji može da je ponese. Zatim dolazi tehnika. Glazura se prilagođava telu ispod nje. Svaki projekat postaje priča za sebe, sa sopstvenim izazovima. Ovo važi i za skulpturalni rad i za upotrebnu keramiku — a upravo me je rad sa posuđem privukao od samog početka.
Od svih keramičkih tehnika, točak me je prvi osvojio. U sebi nosi nešto što nijedan drugi način rada sa glinom nema. Zahteva umeće i preciznost, ali istovremeno nameće rotaciju — i sa njom određenu strogoću.
Predmeti nastali na točku imaju posebnu prisutnost. Nijedan komad ne može biti potpuno isti. Ne zato što se zadate dimenzije ili oblici ne mogu ponoviti, već zato što trenutak stvaranja nikada nije isti. Rezultat zavisi od stanja tela, osećaja u rukama, nivoa koncentracije — nečega što se ne može ponoviti, kao što se ni jedan trenutak ne može ponoviti. Pored toga, traži veliku posvećenost. U mom slučaju, to je išlo do granice opsesije. Prvih nekoliko godina provodila sam sate svakog dana za točkom, do potpunog zamora mišića. Razmišljala sam o procesu pred spavanje, sanjala ga noću, a zatim se sledećeg dana vraćala pokušavajući da te misli pretočim u formu.
Ako mu to dozvoliš — ako mu se prepustiš — točak može da te uvede u meditativno stanje duboke smirenosti, u kojem spoljašnji svet prestaje da postoji. Primetila sam da me, kad god se u poslu ili privatnom životu nakupi napetost, rad na točku vraća u ravnotežu.
Tek posle nekoliko godina saznala sam da se točak decenijama koristi u terapeutske svrhe — kao neka vrsta spoljašnje lekcije unutrašnje ravnoteže.
Glina jasno pokazuje ono što telo već zna. Kada sam napeta, rasejana ili pak pokušavam previše da kontrolišem, forma gubi centar. Tek kada usporim, uskladim dah i pokret i dozvolim ritmu da me vodi, glina se smiruje.
Sa druge strane, napredak — naročito ka većim formama — zahteva posvećenost kakvu imaju profesionalni sportisti. Svakodnevna vežba, prisutnost i jačanje zglobova i šaka deo su ovog rada. Ako propustiš pravi trenutak, sve što si radio može da se uruši. Ako fokus odluta, komad može da padne. Ako zapustiš telo, boleće tetive i ligamenti.
Zbog svega toga keramika za mnoge ostaje hobi, a za retke životni poziv. Pa ipak, uprkos stresu, fizičkom zamoru i psihičkoj težini rada sa materijalom koji nikada nije potpuno poslušan — uprkos neizvesnosti svakog otvaranja peći i činjenici da nikada ne znaš šta su „bogovi peći“ uradili tokom pečenja — ja svoj put ne bih menjala
I u tom ponavljanju — u toj tihoj koncentraciji — telo se ponovo seća kako izgleda biti u ravnoteži.