Šta me je glina naučila o svetu u kome živimo

Ovo je refleksija o radu rukama i o svetu koji ostavlja sve manje prostora za sporost.

Keramikom sam počela da se bavim gotovo slučajno.

Ali danas znam da me je zvala mnogo pre nego što sam to mogla da prepoznam.

 

Kao dete bila sam okružena keramikom koju je moja baka donosila sa putovanja — zidni tanjiri u stilu Pueblo keramike ili kobaltom oslikani, porcelanske šoljice ili minijaturne porcelanske figurice, bez etikete ali sa težinom i prisustvom. Nosili su tragove ruku, mesta i vremena. Kada sam kasnije ušla u formalno umetničko obrazovanje, nisam imala jasnu predstavu o tome šta će biti moj poziv. Znala sam samo da mora biti nešto što mogu da radim rukama, nešto što traži sporost i pažnju ali mi dozvoljava da izbacim svoje emocije I nesvesno na površinu.

 

U keramici sam pronašla ono što mi je trebalo. Ritam procesa, ponavljanje, doslednost. Privukli su me grnčarski točak i upotrebna keramika, i stalna potraga za balansom između funkcije, mišljenja krajnjeg korisnika i estetike. Uvek sam pokušavala da umetničku misao provučem tiho, bez dominacije, vraćajući se onome što je za mene suština — primenjena umetnost.

Nakon godina učenja, rada u tuđim ateljeima i sa ljudima, polako sam izgradila svoj mali, samostalni keramički studio. Svet koji se zasniva na procesu, a ne na brzini.

Oduvek sam se držala van spoljašnjih narativa na koje nemam stvaran uticaj. Ali svaki put kada izađem iz svog unutrašnjeg kruga, osetim pritisak savremenog života koji postaje sve teži za disanje. Gradovi deluju umorno. Mali zanati i nezavisni oblici rada sve teže opstaju u sistemu koji vrednuje obim, brzinu i profit, dok sporost i pažnja ostaju po strani.

Mnogi ljudi danas rade u strukturama koje ne osećaju kao svoje. Ne zato što to žele, već zato što moraju. Razlozi se razlikuju — nekima je to strah od nemaštine, drugima vezanost za visoke prihode. Jedni ostaju iscrpljeni i bez izbora, drugi zarobljeni u krugu rada i potrošnje koji ne donosi stvarno zadovoljstvo.

Decembar taj osećaj samo pojačava. Godina se zatvara, novi ciklus je na vidiku, a tempo se ubrzava do granice izdržljivosti. Treba misliti pozitivno, Očekuje se optimizam, kupovina, oblačenje u lažne šljokice i performans radosti. A tek kasnije, kada se sve utiša, dolazi iscrpljenost

 

U tim trenucima često se pitam kako smo kolektivno pristali na takav ritam. I kako smo zaboravili da su zimski meseci namenjeni usporavanju I ušuškavanju

Rad sa glinom i porcelanom je istovremeno meditativan i zahtevan. Traži prisustvo I konstantni fokus. Ne trpi odsutnost, žurbu ni nervozne misli. Uči me da svaki proces ima svoj početak i kraj. Svaki ciklus ima svoje trajanje i svoju logiku. Ako se preskoči korak, ako se nešto požuri, materijal pamti.

 

Kao i u odnosima među ljudima — problemi ne nestaju ako se gurnu pod tepih. Posledica uvek postoji. U keramici je to pucanje komada. U društvu, pucanje mnogo većih struktura.

 

Posebno verujem u male, ponavljajuće rituale. U stvari koje radimo nekoliko puta dnevno, gotovo mehanički — jedemo, pijemo, posežemo za hranom bez razmišljanja. Upravo tu vidim prostor za promenu. Ne u velikim odlukama, već u sitnicama koje su stalno tu da nas podsete zašto smo tu I kako da ovo vreme iskoristimo na najlepši način

U izboru kvalitetnih namirnica I posvećivanju vremena za njihovu pripremu. U lepim, pažljivo napravljenim posudama iz kojih jedemo. U lepoj šolji za kafu ili za čaj. Ne zato što je to luksuz, već zato što su to trenuci koji nas svakodnevno oblikuju. Hrana iz lepe posude ne menja ukus, ali menja odnos. Poziva nas da usporimo, da budemo prisutni, da ne prolazimo kroz sopstveni dan odsutno. ponavljajući rituali koji imaju moć da nas vrate sebi. Ne zato što menjaju stvarnost, već zato što menjaju način na koji u njoj učestvujemo.

 

Kroz svoj rad pokušavam da taj osećaj prenesem dalje —Kao podsetnik da usporavanje nije luksuz, već potreba. Da lepota ne mora da bude glasna. Da ručni rad nosi drugačiji ritam, onaj koji se ne troši brzo.

Možda je dovoljno okružiti se ljudima koje volimo, smehom, muzikom, prirodom i kretanjem. Pratiti sopstveni dah. Uveče upaliti sveću i posmatrati plamen dok se u rerni peče jednostavan kolač, a tiha muzika svira u pozadini. Dopustiti da mirisi, prigušeno svetlo i spor ritam vrate ravnotežu.

 

 

Okruženi smo estetikom koja je laka za konzumaciju, ali teška za pamćenje — estetikom koja imitira lepotu, ali retko nosi iskustvo.

 

Glina, za razliku od toga, traži prisustvo, pažnju i vreme.

U tom procesu ostaje deo mene — tiha energija koju predmet prenosi dalje i koja drugima može da ulepša bar jedan trenutak u toku dana.